Special

Veliki petak (ne može biti opušteni) to je dan kada se posti i farbaju jaja

Ovo je jedan od onih petkova koji nisu ni malo opušteni. Danas je petak, nije trinaesti, već je Veliki petak – dan kada se posti i kada se farbaju jaja. Pošto sam rođena u mešovitom braku, u našoj kući se sve duplo slavilo, na opšte oduševljenje nas dece, tako se i ovaj ritual svake godine odvijao dva puta. Ne može biti loše, jer kako kažu “dvared je dvared” 🙂

Danas je Veliki petak i vernici Pravoslavne veroispovesti danas poste najstrožije. Ceo dan su na suvom hlebu i vodi, neki poste samo na vodi sve dok ne izađu prve zvezde. Kad smo bili mali, moja baba je znala reći da ona posti i za nas, a da mi možemo slobodno jesti… Za one kojima je to teško danas, za sve kojima je zdravlje ugroženo, za naše najmlađe, može postiti neko drugi…

Ja danas postim i za sebe i za svoju decu 🙂 Njima sam još juče spremila pasulj – posni dabome, a ja ću danas na vodi i na kafi (moram kafu popiti da se ne skljokam i da mi ne padne pritisak), a vi kako možete i kako hoćete…

Veliki petak nekad…

Nego da se vratim na priču o Velikom petku i o jajima. Sećam se da smo navek na Veliki petak postili i fabrali jaja. Uglavnom je mama farbala jaja ranom zorom, a tata spremao riblju čorbu u kotliću i pekao ribu na roštilju.

Skuša na roštinju - specijalitet mog tate

Skuša na roštinju – specijalitet mog tate

Kasnije, kad smo mi devojke poodrasle, pomagale smo mami oko farbanja jaja. Dok se nisam udala, za svako slavlje, svaki praznik, nas tri smo sve zajedno radile, i spremale, i kuvale i pravile kolače. Bilo je tu i prepirki i svađa, ali je uvek bilo mnogo muzike i smeha… Tako je bilo i na Veliki petak, žurka sa jajima…

Kako sam se udala, jaja sam uvek sama u svojoj kući farbala, osim prvih nekoliko godina. Sestra i brat su još bili mladi i pod roditeljskim krovom. Hteli smo da pomognemo mami, pa je moja draga sestra došla (te prve godine) kod mene da zajedno farbamo jaja. Lakše je bilo njoj devojci da dođe s jajima, nego meni da vučem i jaja i dete (što je podrazumevalo i kolica, pelene, kreme, presvlake…) I tako, prvi put smo same farbale jaja, što bi rekli i za moju i za njinu kuću. Sve je prošlo, naravno, u najboljem redu, ali smo rešile da se našalimo sa mamom. Rekle smo joj da su jaja ispala savršeno, boje nikad lepše, ali da je moj mali “Filozof” dokačio korpu s jajima i da su se sva jaja polupala.

Jaja farbana u mojoj kući pre nekoliko godina

Jaja farbana u mojoj kući pre nekoliko godina

Mama nas je “provalila” u roku od odmah. Znala je da tako nešto ne bih ni u snu dozvolila 🙂 Ne, stvarno, jaja su zaista te godine bila najlepše ofarbana, to nam je i mama kazala. Toliko su dobra bila, da smo posle, na mamino veliko oduševljenje, nas dve sestre svake godine zajedno farbale jaja… I tako je to i bilo, sve dok se nije i ona udala… A onda, kada se i ona udala nismo više mogle da farbamo jaja zajedno. Ona svoj posao, svoju porodicu, ja svoj posao i svoju porodicu. Od tada, svake godine, svako za sebe farba jaja, ko kako ume i kad ko uzmogne…

… i Veliki petak sad

Ovo je druga godina od kako sam bez posla na Veliki petak!

Čuj, žena pa bez posla?! Dobro de, mislila sam na onaj – plaćeni posao. Doduše, i taj posao nikad nije bio u struci i nije bio Bog zna kol’ko plaćen, ali je bio posao i petnaest godina je donosio kakvu-takvu platu. Tada, dok sam još radila, kako bi rekli, radila sam i svetkom i petkom (kod privatnika, razume se), pa sam i jaja farbala kasno popodne na Veliki petak ili noću, kako mi kad godi… A eto, baš danas, nekako mi se nikako ne da da krenem sa farbanjem jaja. Sva sam nešto mrzovoljna i smorena…

boring-screenwriters

Slika je sa interneta

Ali nije to sad da kažeš da me uhvatila neka praznična depresija, pa da mi nije ni do čega. Ovih dana sam bila vredna. Pravila sam zeke od testa, razne venčiće i slane i slatke, podsetila se nekih Uskršnjih torti koje sam ranijih godina pravila za moje najdraže i najslađe. Mami sam za Uskrs (prošle nedelje) napravila Uskršnju pogaču… I eto, baš sam i juče mesila pticu u gnezdu i pravila sam čokoladne kapkejkove i baš sam bila zadovoljna ishodom. Napisala sam i dva teksta i uživala čitajući neke druge, tuđe priče… Znači nije to nešto što traje, već eto, ne znam, samo me danas uhvatilo…

U stvari, da se ne lažemo, već se poznajemo i čitamo neko vreme. Znam i zašto sam takva baš danas kada bih trebalo da skačem i blistam u kuhinji. Iskreno, pa i nisam baš neki ljubitelj farbanja jaja, pogotovo ne kada sve sama radim, nije zabavno tako, dosadno je i monotono. Do prošle godine su se i moja deca radovala tom danu – Velikom petku, jer su znali da je to dan kada farbamo jaja. Ove godine, kao da je sve palo u vodu.

Prva godina kada nismo svi na okupu…

Moj Dragi je na poslu, vasceli dan, kao i svaki dan pre ovog (radi kod privatnika i svetkom i petkom jel’te), a i kad je kući ko i da nije kući… Ovo pomalo zvuči poznato, jel da?

Stariji moj, “Filozof”, e pa ni on nije kući, na ekskurziji je, a i da je kući “otres’o” bi me k’o juče preko telefona… Mislim, nisam ja neka naporna keva koja stalno zivka. Zvala sam ga samo da čujem kako je (jer je negodovao pre puta zbog snega). Nisam zvala čak ni isti dan kad su otputovali, zvala sam kasnije, čisto da čujem kakvo je vreme, da li mu je lepo… I onda se iznenadila. Kada mi je rekao da ga ne zovem više jer je zauzet, da baš sad ima nastup, činilo mi se kao da prevrće očima i drži slušalicu bar tri metra od glave… I tada sam konačno shvatila…  On više nije onaj moj mali dečak, sa kojim sam farbala jaja i pravila kolače, shvatila sam da je on sada već postao pravi momčić, momčić u kome čuči i Čovek i Dečak

Ali dobro, sreća pa je tu moje drugo dete, moj mali “Šarmer” 🙂 Da, on je tu, na raspustu je, ali se i on ponaša kao da je na ekskurziji. U stvari, kad malo bolje razmislim, on se oduvek tako i ponašao. Taj uvek radi samo ono šta on hoće i kad on hoće…

A ja? Pa ja sam sama, sa Artijem, koji uglavnom samo spava i dođe do mene samo kad mu nešto treba (jer ipak, ja sam kući i nas dvoje se najbolje razumemo :)). U stvari, kad malo bolje razmislim, svi oni dođu samo kad im nešto treba…

I sad, evo, dok pišem ovo, rešila sam – idem prvo ja sebe da ofarbam, jaja ću posle. Neće jaja nikud pobeći, niti se sama ofarbati, a po najmanje mogu da se nadam da će to neko mesto mene učiniti. Sad ću lepo da zažmurim, da se skoncentrišem i da zamislim da sam na poslu… Danas radim skraćeno – do 17h, kad dođem kući biće 18h. Skuvaću sebi jednu jaču tursku kafu. Opustiću se  i popiću kafu, lagano, na miru i u tišini, a onda polagano početi da farbam jaja. Kakva budu biće, bez opterećenja. Ko zna, možda ću ih samo ovako ofarbati…

boje na jajima ispisane flomasterom, crnogorski način farbanja jaja

Slika je sa interneta

I ovako će mali “Šarmer” sve da ih izlupa, jer od svih običaja, Uskrs i Vaskrs najviše i voli baš zbog kucanja jajima. I samo bi da se kuca. Po ceo dan. Dokle god ima jaja za kucanje, on je tu, za stolom, sa jajetom u ruci…

A kad ta skucana jaja ostanu, eee…, onda ti mama smisli kako ta kuvana jaja da utrošiš… Ali to je već priča za neki drugi dan! Priča posle Uskrsa…

(Naslovna fotografija je pozajmljena sa RTS-a)

Dopao vam se tekst? Slobodno ga podelite ili ostavite komentar 🙂

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu... Ja sam Danijela Gikić, kreator sam i autor bloga „ŠtaSeKuva?“, ali sam pre svega majka dva divna dečaka. Ja sam jedna obična žena koja voli da kuva i ugađa svojim najmilijima. Često eksperimentišem u kuhinji i uživam u svakom zalogaju. Volim sve vrste salata i povrća, ribu i lagana mesa. Volim testo i testenine, a kolače obožavam. Uglavnom pravim jednostavna jela koja se pripremaju od lako dostupnih namirnica. Zbog svoje dece se trudim da očuvam tradiciju i običaje u svojoj kući, te sam iz istog razloga blog pokrenula i posvetila upravo njima. Želja mi je da od zaborava sačuvam jela koja su generacijama pripremana u mojoj porodici, kao i neka nova, koja u hodu isprobavam i uvrštavam u naš jelovnik. Blog „ŠtaSeKuva?“ osmišljen je da kroz razne recepte i male životne priče sačuva neke divne uspomene na meni drage ljude, ali i da bude svojevrstan podsetnik mojoj deci, jednoga dana kada odrastu. Recepti su detaljno opisani i dokumentovani fotografijama kako bi bili od koristi i početnicima u kuvanju.

6 Comments
  1. Reply Negoslava 10/04/2015 at 16:48

    Mene drugi jadi more 🙂
    Svake godine obećam sebi da više NIKADA, ali NIKADAAAA neću da farbam ni u šta drugo sem u lukovini. I ne ispunim obećanje.
    Evo, mučim se.
    Prvo sam jednu turu izbeljivala- pa da prvo bude crveno, pet kesica boje sam rastvorila, za to jedno jedino jaje. A ono ispalo, tako izbelj-iva-no, svo šarenIKAKvo, pa sam u pomoć pozvala cveklu, da ga bar malko zacrveni. Inače, od 10, dva su pri izbeljivanju pukla.
    Sad u toj… cveklovini kuvam sledećih 10, od kojih je pola uvejeno u onu mrežicu od pomorandži, kao, da pusti šare. Vidim samo da cveklovina daje odličnu tamno-bordo-ljubičasto-trula višnja boju. Ne zaričem se više, al sad znam…
    Čeka me jedna kesica nandžaraste, od lane… kako bude. Valjda je dosta za jedno jaje. Izbeljeno.
    Lukovinu još nisam pristavila.
    A imam i dva paketa za “obuci jaje”, kolko da nataknem na ona napukla, da se šareni u korpi.
    Ako me pitaš dogodine, priznaću ti da li sam odolela izazovu šareniša ili sam se vratila staroj dobroj lukovini, uz podršku cvekle.
    Srećan Uskrs, Hristos se vaskrese!

    • Reply ŠtaSeKuva? 10/04/2015 at 17:00

      Ahahaha… muke Tantalove 🙂 Hvala ti što si mi rekla ovo za izbeljivanje, znači, neću ih izbeljivati!!! A kad operem kosu, videću i ja kako ću ih farbati. Onih “gaća” i obuci jaje u najlon i slično imam napretek, a imam i flomastere. Ako ovaj moj mali kojim slučajem ipak reši da mi pomogne biće brzo gotovo. Ako ne… videću i šta ću i kako ću…

      I tebi draga moja Negoslava sve najlepše želim za praznike. Da se opustiš, odmoriš i uživaš, da napuniš baterije za nove priče… Hristos Voskrese-Radost donese!!!

  2. Reply Marina Majska 10/04/2015 at 17:50

    Poslednjih 10tak godina farbam sama jaja. I nikad nisu bila lepa kao mamina. Ona to radi u lukovini, sa cvetićima pa budu kao malo narodno poselo. Iskreno, od svih boja ja najviše volim crvenu – boju ili lukovinu ali da su crvena.
    Ove sam godine prvi put i ja kupila ljuske luka (mozak mi stoji, kako se to zapravo kaže 🙂 i čini mi se, nikad mi ovako lepa nisu bila jaja. I nikad ovako sjajna. I nikad ovako ponosna na sebe.

    I, čitajući tvoj tekst zamislila sam tvoja dva dečaka, i shvatila zašto si mi ostavila onaj komentar – to su te divne faze kroz koji deca moraju da prođu… a moraju valjda i roditelji – faza laganog udaljavanja radi dokazivanja. Zamišljam ga – kako u njegovom svetu u tom času postoji samo uloga i predstava – to će nestati u trenu… a ono što deca u svojim divnim snovima imaju jeste da će mama i tata uvek biti tu. Zato ponekad budemo i grubi stavljajući nešto drugo na prvo mesto, zaboravljajući ili ne bivajući svesni krhkosti vremena… Divan post, draga Danijela. Srećni vam praznici!

    • Reply ŠtaSeKuva? 11/04/2015 at 10:44

      Ah, da, to su te godine kada deca počinju da se bude, kada se u njihovim telima odvija borba, kada u jednoj minuti promene raspoloženja bar tri puta. Do juče su bili naše bebe, naši mališani, vragolani, a sada odjednom požele da naglo odrastu, da budu veliki… Tada polako shvataju da neke stvari mogu sami, da im nije potrebna majka u svakom trenutku njihovog života, oni žele da budu samostalni, da imaju svoju slobodu, jer su upravo shvatili da su počela da im rastu krila. To je taj deo filma u kom oni zapravo počinju da budu svoji, kada umesto crtaća radije pogledaju fudbalsku utakmicu ili neku tinejdžersku seriju. To je faza u kojoj po ceo dan ispuštaju neke neprepoznatljive, neartikulisane zvuke, slušaju muziku koja se njima dopada, a video sa youtube-a vraćaju bezbroj puta na početak ne bi li uhvatili svaku reč i svaki pokret (što je zaista slatko gledati 🙂 )

      I da, to je još jedna faza kroz koju prolaze roditelji, koji ponosno gledaju svog malog čoveka kako se oblikuje, formira, i kako velikim koracima grabi i lagano se udaljava, kako u svojim cipelama ide na neki svoj put koji će ga odvesti na sam kraj sveta, a mi smo tu samo da im pomognemo da ne zalutaju na tom putu…

      Hvala ti draga Majska na komentaru i ovim divnim rečima utehe… I vama takođe želim srećne praznike!!!

  3. Reply Jelena 12/04/2015 at 19:26

    Draga moja,
    ovo je prva godina u mojoj kući bez Uskršnjih gnezda. 🙁
    Ivana ima za mesec dana 13 a Igor 8,5, i njima to više nije prioritet. Jesmo farbali jaja zajedno, ali više su ih motivisale moje radionice u sklopu Dečijeg centra, inače ne bi ni privirili.
    Ništa me ne pitaj, osećam kao da su me svi zečevi sveta napustili. Kaže mi muž “Ćuti,imaš divnu decu.” Znam sve, ali… treba mi malo vremena da se naviknem na ta krila koja sve slobodnije i dalje lete…

    • Reply ŠtaSeKuva? 14/04/2015 at 18:37

      Da, da, draga moja… u istom smo sosu. Ni kod nas nije bilo gnezda, sada prvi put za sve ove godine 🙁 ti bar imaš jednu žerku pa možeš da se nadaš da ćeš u jednom momentu imati drugaricu, nekoga ko će sa tobom popričati o ženskim temama, kafu popiti ili se zajedno sda tobom po kuhinji motati. A ja, ja sam ti “muška mama” oko mene sve sami momci i priče o fudbalu, košarci, klikerima i raznim prostaklucima… A muževi, oni draga to nit shvataju nit doživljavaju tako kao mi. Njima je sve to tako normalno. Mislim, znam i ja da je to normalno i hvala Bogu da je tako, nek nam oni rastu i izrastu u prave, dobre ljude. Znam i da im je vreme, već mi je to nekako tako došlo odjednom, na brzinu…

Leave a reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: