Special

U svakom od nas čuči i Čovek i Dečak

Ima onih dana kada mi se prosto ne izlazi iz kreveta. Kada bih alarm, koji me budi svakog jutra, samo jednim potezom ruke isključila i polako se okrenula na drugu stranu, onako, lagano, tako da to niko ne primeti. Takav je i ovaj dan. Prosto uvek osetim, nekako – ni sama ne znam kako. Kada je ovakav jedan dan preda mnom, ja jednostavno, samo osećam to. Prosto mi neki grč iz stomaka kaže da ostanem u krevetu. Ali ne, danas ne mogu, danas moram ustati rano, danas moj dečak, moj mali čovek, ima važan dan. Jako je uzbuđen, već danima, spava k’o na iglama.

Volela bih, da mogu, kao nekada, kad sam bila samo malo bezbrižno dete, da po ceo dan ostanem kući u svom omiljenom kutku sa knjigom u ruci. Možda mi opet tako nešto pođe za rukom, možda nekad, ko zna…

devojcica sa knjigom

Mala devojcica čita knjigu (slika je odavde )

Zapravo, neverovatan je onaj osećaj kada knjigu čvrsto držiš u ruci, tako čvrsto, kao da će ti je neko u najmanju ruku oteti. Kada reči bukvalno gutaš u jednom zalogaju, kao da će već sledećeg trenutka nestati sa papira. Čudno je to, kada se toliko povežeš sa knjigom, da ti se čini kao da su to tvoja osećanja, da su to reči koje su nekada bile u tvojoj glavi, a sada nekim čudom nalaze se tu, baš ispred tebe. Čudno je kakvu lavinu osećanja može da pokrene jedna knjiga, koja počinje nekom neobaveznom, svakodnevnom pričom. Čitala sam je sa lakoćom i pomislila, kakva divna, opuštajuća knjiga za nedeljno popodne. Međutim, nešto kasnije, shvatila sam da ipak grešim…

Prosto je neverovatno kako jedna knjiga može da te pokrene. Kako odjednom počneš da razmišljš o nekim stvarima, o kojima inače, uopšte ne želiš da razmišljaš. Kako te misli same naviru i ređaju se jedna za drugom. I ne znam zašto sam se sada setila ove knjige. Verovatno zbog samih osećanja koja je ona u meni pokrenula. Verovatno samo zato što me je podsetila  kako vreme brzo leti, što me je podsetila da moji dečaci odrastaju. Knjigu je napisao, po meni, brilijantan pisac Toni Parsons, koji zaista piše srcem. U romanu “Čovek i dečak” na najiskreniji način piše o odnosima u porodici, a njegovi likovi su toliko stvarni, da ćete se u jednom momentu stopiti sa njima. Izuzetna, snažna priča, koja će vam pokrenuti najdublje emocije.

covek-i-decak-toni-parsons

“Čovek i dečak” – Toni Parsons

Sećam se tog jakog osećanja, kao juče da je bilo. Srce je počelo ubrzano da kuca, neki grč u grudima, grlo mi se steže, nemam više vazduha. Odjednom, vrela suza se spustila niz moje lica, a za njom još jedna, i još jedna i sledeća… Tihi jecaj se ote iz mojih grudi, a suze se pretvoriše u bujicu, koju niko više nije mogao da zaustavi. Čujem glasiće mojih dečaka koji me bojažljivo, tihim glasom pitaju “Mama, zašto plačeš?” Podigla sam pogled sa knjige i onako sva uplakana pogledala u njih, moje male dečake. Vidim na svakom od njih, samo bledi lik i tamne okice. Svaki ima po dva krupna oka, kao dva tamna bisera u nizu. Takav pogled dečiji iz koga viri strah, pogađa me pravo u srce. Opet grč, bol i tuga. Ovog puta ne zbog knjige i onih reči koje su nanizane, koje su pokrenule čitavu lavinu mojih najvećih strahova i najdubljih osećanja, već zbog tog jednog pogleda mojih uplašenih dečaka. Ne znam koliko su tu dugo stajali, koliko su me dugo posmatrali, samo znam da su dugo, dugo ćutke, samo mirno stajali. Ćutali su, skupljali su hrabrost da me prekinu u jednom momentu, i onda, konačno mi se obratili: “Mama, zašto plačeš? – pita me jedan ponovo, a odmah potom nastavi drugi, ali hrabrijim tonom mi govori utešno: “Nemoj mama plakati, sve će biti u redu!” Oh, srdašca moja malena, tako mali, a već tako mudro zbore. Šta da im kažem? Da plačem zbog knjige – Bože mili, pa smejaće mi se u lice i sada i kad odrastu. Da im kažem da plačem jer se bojim što ne mogu da zaštitim sve one koje volim. Da ne mogu da ih zaštitim od bolesti, od tuge, od bola, od nesreće, od smrti… Ne, još su mali, neće razumeti.

suze na mom licu

“Crying” (slika je odavde )

Brišem lice dlanovima, pokušavam da se smirim. Hoću da ih uverim da je sve u redu. Grlim ih čvrsto svojim rukama, ljubim i mazim po glavici. Sve će biti u redu deco, kažem im, a za to vreme kuvam u mislima. Tražim prave sastojke za sledeće opravdanje koje ću im reći. Poljubih u obraz, prvo jednog, pa odmah i drugog, i u tom trenu, upali se lampica. “Kasno je već dečaci moji lepi, treba večeru spremiti, posle večere idemo na kupanje i onda na spavanjac.” Odmaknuli su se od mene i upitali, onako u jedan glas sa osmehom “A jel može u puno pene?” Klimnula sam glavom. “A jel može posle priča?” Nasmejala sam se i opet potvrdila. Za čas sam pomislila da sam se izvukla ovog puta, ali ne. Posle tog osmeha koji su razvukli na svojim licima, opet su podigli glavu, i kao da su se unapred već dogovorili. Ozbiljnim likom upitao me jedan od njih “Ali zašto si plakala mama?” Moram im reći nešto, smisli nešto, brzo smisli, bilo šta. “Zato što sam žena sine, a žene ponekad plaču bez razloga!” Namejali su se opet, ali ovog puta srdačno, na glas, rekli su samo “BEZVEZE!!!” i otrčali u svoju sobu da se spreme za “kupanje u puno pene” i priču za laku noć…

Počinjem da se tresem. Već je kasno, sa knjigom sam zagazila duboko u noć. Hladno mi je, a duša mi već spava, ali ne, ne mogu još na spavanje, moram da pročitam jos samo ovu stranu, jer već želim da pređem na sledeću, samo još ovaj pasus, moram saznati šta je bilo dalje…

morning-novel-painting_www.volegov.com

“Morning novel painting” (art by Vladimir Volegov)

Znala sam da će jednom doći i taj dan, ali nisam mislila da će doći tako brzo. Da, taj dan je možda već i došao, doduše, mnogo ranije nego što sam očekivala. Možda je već došao, ali ja ne želim to sebi da priznam. Pitate se koji je to dan? To samo roditelj zna, da ne kažem samo majka. Dan, kada konačno shvatiš, da su tvoji mali dečaci porasli, kada ih pratiš negde, a više ne dobiješ poljupce i zagrljaje, već samo jedan neprimetni odmah rukom i jedno kratko ćao, onako, stidljivo, da niko od drugara ili drugarica to ne vidi i ne čuje. Dan kada shvatiš da im više nisi toliko potreban, kada su svakodnevne aktivnosti sa tobom postale dosadne. Dan, kada je dogovorio da ide sa drugarima na fuciku, ili radije ide sa tatom na basket ili odbojku, nego sa tobom u šetnju… Kada primetiš da ređe dolaze kod tebe u kuhinju, kako bi i oni pravili kolače sa tobom, već uglavnom dođu samo da pitaju šta ima da se jede. Dan, kada ti to i otvoreno kažu, ali te pre toga pažljivo zamole da se ne ljutiš ili ne uvrediš…

dreams-painting_www.volegov.com

“Monday dreams” (art by Vladimir Volegov)

Da, zato sam htela danas da ostanem duže u krevetu. Htela sam još malo da sanjam, da se sećam onih jutara, kada bi onako, malecki, uskočili u moj krevet, obavili svoje tople ručice oko moga vrata i ljubili me onim, od spavanja, još uvek vrelim usnama. Bar da sam ranije imala više vremena, da sam više bila sa njima. Bar da sam tada imala više hrabrosti, pa umesto što sam tamo negde nešto radila i vijala neke ciljeve, da sam ostala kući i uživala sa mojim dečacima. Jako mi nedostaju ti slatki mali poljupci, koje sada, samo ponekad, krišom dobijem u potpunom mraku njihove sobe, već u kasnim večernjim satima, tek kada dođem da ih ušuškam. Ponekad, kada su jako srećni, ili jako tužni, dozvole mi da ih zagrlim, poljubim, utešim. Nisam želela da tako brzo odrastu. Ipak, još uvek nije kasno. Još uvek ima prostora i za mene, tu u njihovim srcima. Stvarno sam htela da još malo budu mali, moji mali dečaci….

Jutro je, ja sam i dalje u svom kutku za čitanje, sedim sa knjigom na grudima, razmišljam i ronim gorke suze…

Dopao vam se tekst? Slobodno ga podelite ili ostavite komentar 🙂

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu... Ja sam Danijela Gikić, kreator sam i autor bloga „ŠtaSeKuva?“, ali sam pre svega majka dva divna dečaka. Ja sam jedna obična žena koja voli da kuva i ugađa svojim najmilijima. Često eksperimentišem u kuhinji i uživam u svakom zalogaju. Volim sve vrste salata i povrća, ribu i lagana mesa. Volim testo i testenine, a kolače obožavam. Uglavnom pravim jednostavna jela koja se pripremaju od lako dostupnih namirnica. Zbog svoje dece se trudim da očuvam tradiciju i običaje u svojoj kući, te sam iz istog razloga blog pokrenula i posvetila upravo njima. Želja mi je da od zaborava sačuvam jela koja su generacijama pripremana u mojoj porodici, kao i neka nova, koja u hodu isprobavam i uvrštavam u naš jelovnik. Blog „ŠtaSeKuva?“ osmišljen je da kroz razne recepte i male životne priče sačuva neke divne uspomene na meni drage ljude, ali i da bude svojevrstan podsetnik mojoj deci, jednoga dana kada odrastu. Recepti su detaljno opisani i dokumentovani fotografijama kako bi bili od koristi i početnicima u kuvanju.

6 Comments
  1. Reply oblogovan 11/06/2014 at 22:33

    Čitao Parsonsa i imam klinca tinejdžera i, valjda, kapiram sve to… 🙂

    • Reply ŠtaSeKuva? 11/06/2014 at 23:18

      Sigurna sam da svaki roditelj u jednom momentu to mora da doživi, i verujem da nikom od nas nije baš lako… ali, u svakom slučaju, sjajno je što nismo sami 🙂

  2. Reply ipokeva 13/06/2014 at 20:50

    idi, zeno, rasplaka me… 🙂

    • Reply ŠtaSeKuva? 13/06/2014 at 21:10

      Nije mi bila namera, al dođe tako taj trenutak…ta žuta minuta, a kako dođe tako i prođe… 🙂

  3. Reply tamarica0506 20/06/2014 at 21:10

    Imam 17 godina, ali ovo je divno! Stvarno.. 🙂

    • Reply ŠtaSeKuva? 20/06/2014 at 21:28

      Hvala Tamarice, drago mi je da ti se sviđa 🙂

Leave a reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: