Special

Što bi rek’o naš narod – Plati pa se klati!

Ma nešto smo se raspravljali pre neki dan. Bezveze nešto, nije ni bitno, kad ti On meni, onako sav bitan, kao kroz šalu kaže: “E nije bilo tako – već ovako…” Ej, a tu i ova naša dva malca i ja mu na to kažem: “Ajd ne pričaj gluposti, nisam tako rekla, evo imam i dva svedoka, pa će oni potvrditi.” Kad eto, javlja ti se onaj tamo… Da da, baš taj stariji, k’o da ima ugrađene satelitske antene – taj sve čuje; evo ga iz nekog budžaka se javlja, smeje se i kaže mi: “Plati mama, pa će biti tako kako si ti rekla, daj džeparac za sledeću nedelju…”

U mamicu ti tvoju – pomislih ja u sebi – ti si mene našao da ucenjuješ… Ej bre, klinac jedan, da ne kažem k’o Đorđe Čvarkov “balavac jedan”, ti meni tako sa 10 godina… Alo bre, pa ja tako nisam smela ni da pomislim, a kamoli da pričam sa mojima, ni tad, a ni sad kad imam svoj krov nad glavom… Ju, ju, ju al’ sam se najedila. Tako sam bila besna slatka moja, da mislim da su mi sve varnice frcale iz očiju, a da mi je para na uši izbila… A ovaj moj, sve se smeje ispod obrva, pa sve uživa, sin je to, znaš kako je… Ma znam, sve znam slatka moja, pa makar i šala bila.  Al’ šta će sutra biti, kad mu bude 15, 16, 17…. Eeee, nije nego. I znaš šta sam uradila – nisam im juče, ama baš ništa skuvala. Ma ozbiljno, kad ti kažem. I slušaj dalje šta je bilo… E, ček samo da se javim… Jao, opet ova što ima sve informacije iz prve ruke, mora da je nešto jako bitno čim zove već peti put od jutros…

Evo me, gde sam ono stala… A, da, nisam ništa kuvala… Kad eto ti, dođe vreme ručka. Taman su stigli s utakmice, i ne prođe mnogo, kad eto ti njih. Sva trojica, onako k’o svrake u kujnu se sjatili, pa se sve vrzmaju, pa zaviruju. Ja se pravim luda, kao ne primećujem šta se dešava, sedim i čitam nešto – opušteno… Inače, ostavila sam dve šerpe na šporetu… Kad vidiš, eno ih, otvaraju šerpe – one prazne, otvaraju rernu, mikrotalasnu, frižider, kad ono – ručka nema!!! Dođe onaj, sa satelitskim antenama i pita “Mama šta ima za ručak? A gde je uopšte taj ručak?! Gladni smo! A ja ti onako, slatka moja, znaš onako filmski, usporenim snimkom spustim knjigu, pogledam ga ozbiljno i ‘ladno mu kažem “Kad platiš, biće i ručka!” Uzeh onda onu moju žutu šolju, e da baš ovu ovde, i otpih gutljaj kafe, onako lagano, opušteno…

Znači jadničak, pocrveneo je od besa, pomislim – sad će eksplodirati; samo je falilo još da odskakuje od zemlje – bio bi isti onaj jo-jo svetleći, što sam ga nekad k’o dete imala…. Prvo mi bilo drago što sam mu to tako rekla, a onda sam se  i ja rastužila. Ma znaš ti mene, pa ja ti i na film i na knjigu otplačem. E, baš sam se ražalostila. Ja se tu zainatila nešto, a on siroma gladan. Ma znam, dete je još uvek, možda nisam trebala baš tako, al opet, kad pogledaš s druge strane, i treba tako. Mora jednom da shvati ko je ko u ovoj kući i gde je granica, bez obzira na to kakve ga bubice sad hvataju… I tako ti je to, uostalom, videćeš i sama kad i tvoji poodrastu, svašta ćeš čuti od njih…

Kako misliš šta se onda desilo? Šta sam onda ja radila? Pa šta ću, znaš ti mene. Uzela, šerpu i tiganj u ruke, pa udri po šporetu. Što bi rekli o’ma pristavila paradajz čorbu, na drugoj ringli pržila one moje krokete od tikvica i šargarepe, napravila salatu… Ta šta ću drugo, kad su moji… Posle mislim se, bolje da sam poručila neku hranu, bilo bi brže. Ma znam, domaće je domaće. Pa bar me ti znaš slatka moja, ja sam ove moje na domaće navikla. Al samo da znaš, probala sam i ono što ti donesu kući – mogu ti kasti slatka moja, odlično je to, kad ti tako nešto na frku treba… I baš da znaš, poručiću opet za ručak jedan dan od nedelje. Taman imam neka šalterska posla po gradu, videću koji ću dan ići, pa ću im onda poručiti, jer ko zna kad ću završiti. Znaš kako je to kod nas, kad ideš od šaltera do šaltera imaš utisak da si ping-pong loptica. Ovde kod nas to se otegneee, celo pre podne ti ode… Nego to je neka druga priča. Ispričaću ti je jednom , onako, uz kaficu…

Ijuuu, naopako, pa kol’ko je sati… Moram ići sad slatka moja, divanimo već čitav sat, a sad će ovi moji sportisti doći sa terena. Znaš kakvi su kad dođu. Kad prolete kroz kuću k’o tornado da je proš’o, a budu gladni k’o vukovi… Idem slatka moja nešto da im zbrzam za večeru, treba to nahraniti, al neka ih, i treba im, sam’ nek rastu…

Ajd slatka moja, vidimo se… Ej, čekaj malo, šta smo onda rekli, kad ćaskamo uz kaficu sutra? Može u 9? Može! I ajd, majke ti, reci tom tvom kad dođe kući da ti namesti tu kameru, mutna si mi brate, k’o kroz prljav prozor da te gledam, ništa te ne vidim… E, dobro, onda smo se sve dogovorile, i nemoj da kasniš, sutra u 9! Gledamo se…

Dopao vam se tekst? Slobodno ga podelite ili ostavite komentar 🙂

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu... Ja sam Danijela Gikić, kreator sam i autor bloga „ŠtaSeKuva?“, ali sam pre svega majka dva divna dečaka. Ja sam jedna obična žena koja voli da kuva i ugađa svojim najmilijima. Često eksperimentišem u kuhinji i uživam u svakom zalogaju. Volim sve vrste salata i povrća, ribu i lagana mesa. Volim testo i testenine, a kolače obožavam. Uglavnom pravim jednostavna jela koja se pripremaju od lako dostupnih namirnica. Zbog svoje dece se trudim da očuvam tradiciju i običaje u svojoj kući, te sam iz istog razloga blog pokrenula i posvetila upravo njima. Želja mi je da od zaborava sačuvam jela koja su generacijama pripremana u mojoj porodici, kao i neka nova, koja u hodu isprobavam i uvrštavam u naš jelovnik. Blog „ŠtaSeKuva?“ osmišljen je da kroz razne recepte i male životne priče sačuva neke divne uspomene na meni drage ljude, ali i da bude svojevrstan podsetnik mojoj deci, jednoga dana kada odrastu. Recepti su detaljno opisani i dokumentovani fotografijama kako bi bili od koristi i početnicima u kuvanju.

4 Comments
  1. Reply coolumna 15/06/2014 at 21:52

    Sjajno… Šerujem 🙂

Leave a reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: