Special

Novi dan se rađa

Ne želim više da spavam. Neću više da sanjam. Hoću da otvorim oči, da vidim stvaran svet oko sebe, oko nas. Novi dan se rađa. Slušaj…  Čuješ li? Ovo nije dečiji smeh. To nije ni cvrkut ptica, ni pseći lavež. Probudi se! Dosta je bilo sanjarenja! Dosta je bilo iluzija, tepanja… Bar jednom u životu, nazovi stvari svojim pravim imenom…

Stvarnost. Ružna slika oslikana agresivnim potezima jednog ljudskog bića. Grozno sivilo koje se uvuklo u svaku pukotinu našeg grada, u svaku poru naših bića. Ogromni, mračni oblak, nadvio se nad našim krhkim telima. On samo stoji, tačno tu iznad nas, stoji i čeka pravi trenutak da nas uvuče u sebe, a onda, kao kakva alava aždaja, proguta u jednom komadu. Nepodnošljiva buka. Škripa kočnica. Vreo, smrdljivi asfalt. Oseća se smrad zapaljenih guma. Ostali su samo crni tragovi na našem putu, a pored puta, kao znakovi, stoje zaprepašćena lica prolaznika. Strah, tuga, bol, pohlepa, nemaština, beznađe, letargija… Sve se ujedinilo protiv nas i učinilo nas otuđenim, od celog sveta, od samih sebe. Da li je noć ili dan? To više niko ne zna. Od guste mešavine smoga i dima ništa se ne vidi. Više niko ne može ništa da razlikuje, da oseti, jer sve sad izgleda isto. Svi ličimo jedni na druge, kao da smo izašli iz iste fabrike. Samo još po neko ima malo drugačiji celofan, a u suštini, svi smo isti. Netolerantni, sebični, alavi, krivo nasađeni ljudi. Drska, bahata, agresivna omladina. Bučna, nevaspitana deca…

Aaaaaaaaa!!! Opet taj zvuk! Čuješ ga i ti?
Da, to je ljudski vapaj. On dolazi iz dubine naših napaćenih duša.

Dosta je bilo pretvaranja, uvlačenja, izbegavanja… Probudi se već jednom! Novi dan se rađa. Pogledaj već jednom istini u oči i videćeš kuda ide ovaj svet!

Ne, ja ne želim više da gledam ovu sliku. Ne sviđa mi se. Više mi se dopada ona druga. Da, baš ona oslikana duginim bojama. Nekako mi se više slaže uz moju dušu. I tamo je nebo plave boje. Na toj slici je i Sunce. Tamo, negde, sigurna sam, dečica trčkaraju bezbrižno, veselo, kao da čujem njihov smeh. Drveće je olistalo i  cveće je u punom cvatu. Skoro da mogu da osetim te opojne mirise koje jedan dašak vetra nosi. Cvrkuću ptičice i sve je nekako divno… Da, ta slika je dobra. Ta mi se slika više dopada, ona me baš opušta…

I zato, ipak mislim da ću nastaviti da spavam. Ipak želim još malo da sanjam. To mi niko ne može zabraniti, niko mi to ne može oduzeti. Novi dan se rađa i u mojim snovima. A tu, u snovima, moju sliku sveta, niko mi ne može pokvariti. Zažmuriću, staviti prst u uvo i okrenuti se na drugu stranu, na onu vedriju i šareniju stranu mojih snova. Ipak mi je lepše dok sanjam. Probudite me kad sve ovo prođe…

Dopao vam se tekst? Slobodno ga podelite ili ostavite komentar 🙂

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu... Ja sam Danijela Gikić, kreator sam i autor bloga „ŠtaSeKuva?“, ali sam pre svega majka dva divna dečaka. Ja sam jedna obična žena koja voli da kuva i ugađa svojim najmilijima. Često eksperimentišem u kuhinji i uživam u svakom zalogaju. Volim sve vrste salata i povrća, ribu i lagana mesa. Volim testo i testenine, a kolače obožavam. Uglavnom pravim jednostavna jela koja se pripremaju od lako dostupnih namirnica. Zbog svoje dece se trudim da očuvam tradiciju i običaje u svojoj kući, te sam iz istog razloga blog pokrenula i posvetila upravo njima. Želja mi je da od zaborava sačuvam jela koja su generacijama pripremana u mojoj porodici, kao i neka nova, koja u hodu isprobavam i uvrštavam u naš jelovnik. Blog „ŠtaSeKuva?“ osmišljen je da kroz razne recepte i male životne priče sačuva neke divne uspomene na meni drage ljude, ali i da bude svojevrstan podsetnik mojoj deci, jednoga dana kada odrastu. Recepti su detaljno opisani i dokumentovani fotografijama kako bi bili od koristi i početnicima u kuvanju.

11 Comments
  1. Reply Marina Majska 08/07/2014 at 13:04

    Rekoh tamo ah… Prosto, ja sam neko veruje u snove, proučava, sluša snove svoje i onih oko sebe i onda me ovakvi tekstovi uvek povuku na komentar… ali nisam za sklanjanje u svet snova… tj. nekad da, ali to je kao život u prošlosti… Ma, danas sam u nekom čudnom filingu… 🙂 Svideo mi se tekst… a ovo je objašnjenje uz ah na FB… 🙂

    • Reply ŠtaSeKuva? 08/07/2014 at 13:15

      Drago mi je Majska da vam se svideo tekst. I ja verujem u snove, mada ih ne proučavam 🙂 … Ova priča je proizvod buke koja se noćas odigravala u gluvo doba noći u mom gradu, naravno, uz elemente mašte… ali u principu mislim da oslikava našu realnost… i da jutros sam kasnije ustala, baš zbog jednog divnog, šarenog sna 🙂

      • Reply Marina Majska 08/07/2014 at 13:34

        Možda smo negde u komšiluku jer sam i ja provilenila pola noći zbog nekih koji su našli da baš pod našim prozorima razmenjuju svoja životna iskustva. 🙂

        • ŠtaSeKuva? 08/07/2014 at 13:46

          Ko zna, možda i jesmo 🙂 svet je zaista mali

        • Marina Majska 08/07/2014 at 14:55

          Nismo proveravale gradove 🙂

        • ŠtaSeKuva? 08/07/2014 at 15:27

          Nismo…al rekla bih, blizu smo… 😀

        • Marina Majska 09/07/2014 at 09:45

          🙂

  2. Reply Луна 08/07/2014 at 15:10

    Заиста нам је ружна стварност па понекад одлутамо или у снове или у свет маште да би скупили снаге за све оно што нас чека “напољу”…Знање и снови су једино што нам нико не може одузети…
    Поздрав!

    • Reply ŠtaSeKuva? 08/07/2014 at 15:22

      Upravo tako Luna… i zahvaljujući tome, mnogi ljudi imaju čitavo bogatstvo, a da toga nisu ni svesni…pozdrav 🙂

  3. Reply dudaelixir 08/07/2014 at 22:58

    Čini mi se da svi imamo iste snove: lepšu, vedriju, bezbrižniju budućnost! O tome maštamo i u budnom stanju?
    Isuviše dugo patimo od istih “bolesti”. Čudna smo mi sorta, ne mož’ nas satrti, pa to ti je! A baš se mnogi trude!

    • Reply ŠtaSeKuva? 09/07/2014 at 14:55

      U neku ruku, naši su snovi naše blago, koje nam niko ne može otuđiti… a sa druge strane, pa… čini mi se da isuviše dugo traje ta “bolest” u našoj zemlji, zapravo cela je planeta zaražena…

Leave a reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: