Badnje jutro, Badnji dan i Badnje veče najavljuju jedan od najvećih pravoslavnih praznika – Božić. Ovom svetom verskom prazniku raduju se svi, a najviše od svih se raduju deca. Različiti su običaji i verovanja od sela do sela. Nekada su se ti običaji svi redom poštovali, a danas je to pomalo iščezlo, zaboravilo se. Ono čega se sećam, ja pokušavam da održim. Tako sam u svoju porodicu donela običaje koje sam naučila u roditeljskom domu i domu moje babe i dede, ali i neke od običaja koje sam dobila udajom…
Badnje jutro je osvanulo, spokojem Vas obavilo. Ruka prijateljstva pruža se svima, a ljubav voljenima. Uveče kad Badnja večera na stolu bude, neka blagoslov prisutan bude. Nek ti Bog da puno sreće, Srećno Badnje Veče. A kad plamen sveće dogori nek se briga zbori. Ono što već imaš da ne izgubiš, ono što žarko želiš nek se ostvari i neka Vam Isus puno zdravlja podari!
Sećam se da je kod nas za Badnji dan mama bila ceo dan u kuhinji i spremala posnu Badnju večeru. Cela kuća je mirisala na riblju čorbu i ribu koja se spremala za taj sveti dan. Naravno, uz pečenu ribu, obavezno je išla posna krompir salata sa lukom ili krompir salata sa blitvom.
Večerali bismo u krugu najužih članova porodice, a posle večere osladili bismo se kompotom od suvih šljiva, posnim vanilicama ili belim posnim kiflicama…
Na Badnje veče obično bismo pričali o tradiciji, precima, običajima vezanim za Badnje veče i Božić, kao i o nekim dogodovštinama iz mladosti mojih roditelja, kao i njihovih roditelja, baba i deda…
Ima tu još mnogo štošta da se ispriča, slama ispod stolnjaka i slama pod stolom, a u slami skrivene bombone, orasi, novčići, pa mi deca idemo i pijučemo kao pilići i tražimo darove… Svakako najupečatljivija priča o običajima, koju ja lično nisam nikad doživela, bila mi je priča o “Vijanju Božića”. Po ovom, skoro zaboravljenom običaju, imućniji žitelji sela okitili bi svoje konje, pa bi mladi momci iz kuće, jašući na konjima išli kroz selo i širili vest o rođenju Hrista, odnosno dolasku Božića…
Za Badnje veče na trpezarijskom stolu je bila činija puna suvog voća i oraha, posne kiflice ili vanilice, Božićno žito koje je mama zasadila uoči Svetog Nikole, i naravno paketići koji su bili spremni za nas najmlađe… U paketićima bi bila po koja jabuka, mandarina, pomoranža, malo suvih šljiva, smokava i kajsija, koji orah, nešto slatkiša, par čarapa i koji dinar.
Mi, deca, smo sa velikim nestrpljenjem čekali da padne noć, i da se Badnja večera privede kraju. Jedva smo čekali da se maskiramo i krenemo u korinđanje…
Išli bi po komšiluku, obišli bi kumove i na kraju svratili i kod najbliže rodbine. Pozvonili bi na vrata i čekali da nam neko otvori. Čim se vrata otvore, mi svi u glas ko jedan pevali bi korinđaške:
Ja sam mali Jaša,
doš’o sa salaša,
i pretrč’o preko šora,
da mi date dva-tri ora’,
čašu vina il rakije,
evo Božić kod kapije!
Ako je kolač da čekam, ako je žarač da begam!!!
Bilo je tu i drugih, raznih pesama za korinđanje, al mi ova nekako bila najmilija, pa sam i svoju decu naučila 🙂
Po povratku sa korinđanja, ponekad smo se stiskali i grejali uz vatru, a češće se igrali oko nje. Vatra je pucketala, odrasli su pili kuvano vino i pričali, a mi deca im uglavnom upadali u reč pitanjima da li možemo da dodamo još koju granu u vatru 🙂 A onda, u ponoć svi zajedno smo spaljivali Badnjak, ljubili se i čestitali Božić jedni drugima…
Svima koji slave želim srećno Badnje veče, da ga provedete sa najmilijima i u sreći i veselju dočekate Božić, a mi odosmo da korinđamo…
Dogoreva Badnjak sveti i polako vatrom tinja, puno zdravlja i sreće želim tebi i tvojima. Nek vas Bog stazom sreće vodi – SREĆAN BOŽIĆ HRISTOS SE RODI!
[…] – korinđaši se maskiraju i kreću po komšiluku, bližoj i daljoj rodbini da čestitaju Badnje veče šaljivim Božićnim pesmicama. Ovaj običaj je karakterističan za podneblje u kome je odrastao […]