Dan je počeo sitnom letnjom kišom. Već danima neumorno pada i remeti nam planove. Kofere smo spakovali odavno i spremni smo da se upustimo u laganu letnju avanturu. Destinacije smo odabrali, čak smo i suzili izbor za ovu godinu, sad samo čekamo povoljan trenutak i krećemo…
Konačno, gledam vremensku prognozu i vidim lepo vreme nam se smeši. Bliži se naš godišnji odmor. Poslednje pripreme su u toku. Treba vakcinisati kuče, obaviti još neke poslovne sitnice, i naravno, proslaviti Tejkin rođendan…
Dugo smo planirali da otputujemo negde, onako, porodično. Da se odmorimo ko ljudi. Da deca malo uživaju van gradske vreve i užarenog asfalta. Kao i većini ljudi u ovoj našoj “skromnoj” zemlji, tako se i nama taj plan već godinama remeti. Uvek ima nešto što se izjalovi. Ili ne možemo da dobijemo godišnji odmor u isto vreme, ili nam iskrsnu neki poslovi ili nam nije pravi trenutak jer “finansije škripe” pa nam ništa ne pretekne i ne prelije se u sredstva za odmor. Ove godine rešili smo da zažmurimo na sve prepreke i da se otisnemo daleko u svet, da nešto od tog belog sveta vidimo i mi, a i naša deca. Pa kad ćemo ako ne sad? Naši mali direktori rastu. Dobro je što još uvek žele da letuju sa nama, a za dve-tri godine dooobro ćemo se češkati kad krenu na letovanje sa društvom. Zato sada stisni zube i ćuti, zgrabi tu priliku i idi malo. Ko zna šta nam sutra nosi.
Pada noć. Klinci (“Mirko i Nemirko“) okupani, večerali, gledaju jedan crtać i idu na spavanje. I oni su uzbuđeni zbog putovanja, čak i više nego mi, odrasli. Stariji “Mirko“- naš mali filozof, uglavnom prespava ceo put, ima čvst i dubok san, skroz je na mene… ljubi ga majka. Za razliku od njega, mlađi “Nemirko” je naš šarmer (i likom i šarmom na mog Dragog). On bar hiljadu pitanja ima u toku putovanja. Gleda zvezde, pogledom isprati svako drvo, svaku pojavu koja proleti kraj nas. Onda malko dremne i na prvi šum se probudi, baš kao i moj Dragi. Oduvek je bilo tako, na svakom našem putovanju…
Uvek putujemo noću. Deca večeraju nešto lagano i ranije legnu na spavanje. Moj Dragi taj dan pred put obavlja poslednje pripreme, natoči gorivo, proveri ulje, kočnice, naduva gume i sl. Ostatak dana se mota po kući, gleda TV, prilegne malko, da uhvati koji trenutak sna. A ja? Pa zna se – mama ko mama. Paničim. Hvata me putna groznica. Ne volim taj dan kad putujemo. Uvek imam utisak da neću stići na vreme, da ću nešto zaboraviti… Pakujem poslednje sitnice. Samo za punjače imam poseban veći neseser – punjač za moj telefon, pa za njegov, pa punjači za tablet, za foto aparat, za laptop (zbog posla sve to moramo da nosimo, jer i godišnji odmor, nažalost, provodimo radno 🙁 ). Peglam još neke krpice. Zatežem i nameštam da sve bude potaman kad se vratimo. Opet odlazim u kupovinu (već treći put danas) jer sam prethodnog dana zaboravila još nešto da kupim (uvek je tako).
Pravim sendvičiće i stavljam ih u frižider, tik pored vode. Kuvam jaku, gorku, tursku kafu za sebe i sipam je u moj termos – višak kafe naravno popijem. Za mog Dragog pravim toplu, slatku nes sa mlekom i sipam u njegov termos. Plazmice, krekere i još neke grickalice pakujem u priručnu torbu zajedno sa vlažnim i papirnim maramicama, foto aparatom, bombonama, ovim i onim.
Ponoć je. Sve je spremno. Tuširam se, oblačim neke casual krpice pogodne za putovanje, nameštam svoju novu frizuru, šminkam se i uz put pijuckam kafu, već neznam koju po redu danas, a koja treba da me drži budnom tokom čitavog putovanja. Naravno, nisam ni oka sklopila u prethodnih 24 sata. Pola jedan. Budim mog Dragog. On se tušira. Pakujem poslednji neseser sa kozmetikom. Zajedno nosimo sve stvari do automobila, dok deca još spavaju. Dragi pije kafu, ja se vrtim po kući. Isključujem sve što se može isključiti, po stoti put vrtim spisak po glavi ne bih li se kojim slučajem, eventualno, dosetila još nečeg što mi treba, pa da i to ponesem.
Jedan sat iza ponoći je. Budimo lagano decu, oblačimo ih jer su još bunovni. Silazimo do kola. Dečija auto sedišta su već zavaljena i nameštena za spavanje. Decu nameštamo da im bude udobno u toku putovanja, vezujemo ih sigurnosnim pojasevima i pokrivamo frotirima koje uvek nosimo kada putujemo kolima. Nervoza polako popušta. Sve je na svom mestu, baš onako kako treba da bude. Vadim vodu i sendviče iz frižidera, uzimam termose, zaključavam vrata. Sedamo i mi, vezujemo sigurnosne pojaseve i krećemo. Spakovali smo se i u gluvo doba noći otisnunuli duboko u noć…
– Nego, dušo, šta smo onda rešili? Na koju ćemo stranu? Kuda idemo prvo? – pitam mog Dragog sa nestrpljenjem.
– Pa vidi dušo, ako ćemo na Sever, možemo stići najdalje do Bratislave (to je nekih 500 km – o’ma sam izGooglala). Možemo se tamo malo promuvati jedan dan, eventualno prenoćiti negde (najverovatnije u kolima) i zapucati nazad već sledećeg dana, čim se malo odmorim od puta i napunim baterije… – odgovori moj Dragi, uzme vazduh, pa nastavi…
– Ali…., ako odemo na Jug, onda možda i uspemo da izvučemo dve nedelje godišnjeg odmora – kaže i zadovoljno se nasmeši.
– Znači, opet Južna pruga… pa dobro, ajde, idemo onda opet na selo…, kod tvojih… – konstatujem, ne baš presrećna, ali šta je tu je…
Šta sad da se radi, pomislim, ma nek ide život, nek se živi punim plućima… važno je samo da se negde putuje, da se promeni klima… a ja ću da zažmurim i da zamislim da putujem negde tamo, Aruba, Maldivi, Havaji…
– Vežite se polećemo, godišnji odmor počinje upravo sada!!! – kažem veselo da ne kvarim raspoloženje, šaljem ljubac za decu, ljubim Dragog i puštam muziku…
Naravno, muzika za putovanje je uvek spremna, da nam održi atmosferu i pomogne da ostanemo budni 😀
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=rMbATaj7Il8]
A onda…
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=qKggnBh2Mdw]
Nama koji putujemo srećan put, a vama koji ostajete ili ste se već vratili sa odmora srećan ostanak 😀
(Naslovna slika je sa interneta)
P.S. Poveli smo i psa sa sobom, čisto da vam kažem, da ne brinete 🙂
Mnogo volim tvoje tekstove u kategoriji “opušteni petak”..Srećan put i uživaj..zamisli Španiju, Italiju, i prepusti se mašti dok odmaraš 🙂
Hvala Rado na lepim rečima! Iako mi trenutno svašta (čitaj: novca) manjka u životu 🙂 mašte imam na pretek 😀 tako da sam uverena da ću uživati svakako… 😉
Seoski turizam. Kakva divna promena! Ponekad mi se čini da svi idu na more (osim mene). Dokle god ima interneta,svaka destinacija je dobra.
Želim vam lep odmor.
Hvala puno Blaženka… Moja deca vole more (volim ga i ja), a sreća moja pa volimo i selo, pa zato idemo tamo svake godine. Priroda je prelepa, takoreći netaknuta, a u blizini je jedna banja koja ima i nekoliko bazena…Sve u svemu klinci će uživati u plivanju (ako nas vreme posluži, a nadam se da hoće), ja ću malo odmarati, a malo i raditi 🙂
Pozdrav! Muka nas je naterala da se malo više šetamo Srbijom za vreme godišnjih odmora, što u stvari, uopšte nije loše. Čak naprotiv. Ne bi nikada ni znali kako nam je divna zemlja da nije ove krize. Što je potpuno nenormalno, ali šta ćeš? Mi smo prošle godine bili u Banji Vrujci i bilo nam je super 🙂 Uživaj!
Hvala Jelena, uživam već :-D. U neku ruku si u pravu, uglavnom se svi vodimo parolom “tuđe – slađe” ali nije baš uvek tako. Naša zemlja je pravo carstvo izobilja, svašta nešto lepo ima da se vidi. Iako smo ranijih godina išli i na more, selo nikad ne zaboravimo, uvek tamo svratimo. Moj Dragi i ja budemo dan-dva, a deca ostanu bar još dve nedelje sa bakom i dedom, i uvek se vrate puni utisaka… Pozdrav 🙂
Kako god izgledalo, ali baka i deka na selu su BLAGO!
Jesu, ali na žalost, naši su u gradu, i još uvek rade :-(. U toku cele godine imamo priliku samo preko leta da budemo tamo, ali svaki dan koji provedemo tamo, zlata vredi :-).